Život...

Vic, sestra ulazi u bolesničku sobu i vidi da pacijentkinja drži jabuku na stočiću pored sebe. Jabuka na dan i lekar vam nije potreban (“An apple a day keeps 
the doctor away, right?”).

- U pravu ste, evo tri dan mi doktor nije ušao u sobu..

Šalu na stranu, nije to ustvari ni malo smešno, hvala Bogu nije ni često ali dovodi me do razmišljanja o struci, koliko ustvari iko poznaje istinu o tome šta se krije ispod belih mantila.

Biti lekar je predmet česte mistifikacije, idealizovanja i na kraju brojnih razočarenja. Kada mala devojčica ili dečak, suočena sa neminovnim odrastanjem i svetom odraslih, poželi šta će biti kada odraste to obično bude neka neverovatna kombinacija predmeta igre i televizije. Tada na scenu stupaju ambicije roditelja a jedna od njih, nepresušna, je da njihovo dete, njihovo prepametno čedo, postane lekar. Nije ni važno kakav lekar, nije ni važno šta je medicina. Pri tom, većina plaše tu istu decu pričom da će čika doktor da im da injekciju ako nisu dobri. Konfuzija kreće od ranog detinjstva, kako postati osoba koja je istovremeno izvor straha. Niko nikada ne objasni šta je to biti Čika ili Teta u belom. Dobro, priznajem, postoji i obrnuti niz primera, skoro nikada nećete čuti nekog lekara, makar ne javno, kako priča da će njegovo dete biti lekar, ne, to nikako, može biti šta god želi, lekar ne.

Surovi sudar sa svetom medicine počinje već na prijemnom ispitu koji nosi niz razočarenja ali pravi slom svih iluzija nastaje prvih dana studiranja. Većina studenata doživljava ostale kao svoju konkurenciju a ne prijatelje u istom brodu koji je u oluji, većina nikada neće pomoći drugom studentu. Uopšte, retko kada možete čuti da jedan lekar govori dobro o nekom drugom a ako to radi veliko je pitanje kakvi su mu motivi. Dogovorili smo se, nema laganja. Znam da je istina gruba, neprijatna ali je takva. Pored očigledno neprijateljskog stava većine na red dolazi anatomija i ulazak u salu sa leševima. Shvatićete da većina nikada nije videla mrtvu osobu pre toga, da većina oseća veliku neprijatnost a neki čak i strah i zamislite kako izgleda ulazak u salu sa nekoliko raskomadanih i raspalih leševa izvučenih iz formaldehida, brojni padnu u nesvest. Meni je najgore bilo kada sam nakon vežbi iz anatomije došao kući na ručak a meso koje je bilo na stolu je izgledalo identično onom na stolovima sale za anatomiju.

A to je samo studiranje. Završeni studenti, puni znanja koje je teško primeniti u praksi, uglavnom je zastarelo, suočavaju se sa drugom realnošću - nema posla. Frustracije samo rastu. Da li znate, bar ako je verovati istraživanjima u američkim bolnicama, da je broj zavisnika među medicinskim osobljem ogroman, mnogo veći nego u drugim profesijama. Veliki je broj samoubistva, veliki je broj mentalno obolelih. Lekari su, naravno i drugo medicinsko osoblje, prinuđeni da gledaju svakakve gadosti, da gledaju unakažene, da gledaju kako deca umiru, da gledaju ljude kojima ne mogu da pomognu, da se bore protiv birokratije a to je tek samo delić. Svako nakon posla a sa nizom frustracija odlazi kući gde ga čeka novi niz problema. Svako zna stereotipe, ne bi bili stereotipi da ih ne zna svako a jedan od najvećih je da doktori vole da piju. Kako sam ja radio u ozbiljnim ustanovama toga nije bilo mnogo ali jesam suviše često viđao lekare nalivene alkoholom. Teret konstantne odgovornosti, teret slika koje se vide, teret tuđih sudbina uvek odnese danak. 

Kada se najlakše pogreši? Objasniću uz primer iz svog života. Težak, naporan dan je krenuo negde nakon ponoći, saobraćajka, više povređenih i više preminulih. Ali ti koje novine označe kao preminule pre svog konačnog kraja često budu pregledani, te noći sedam povređenih od kojih će četvoro završiti život pre nego svane, niko stariji od 25, takoreći deca. Ljudi vole da čitaju o mladima koji poginu, vole da o tome raspravljaju, čak i da puste koju suzu ali niko ne razmišlja kako to izgleda iz očiju onih koji pokušavaju da učine nemoguće i iz čijih ruku čili nečiji život. Izobličena, neprepoznatljiva lica, krv koja se pojavljuje i kaplje na pod, izraz beznađa kada se shvati da nijedno umeće ili znanje, čak ni božje čudo ne može da spasi neko dete koje je na stolu. Saznanje da je ipak troje od sedmoro preživelo ne pomaže mnogo. Nakon toga malo odmora, radim od 14h. Dolazim na posao, slušam gomilu birokratskih gluposti od osoba koje nisu vredne pomena. Više od 20 pacijenata, od toga bar 5 neće živeti duže od nekoliko meseci a još 7 će biti podvrgnuto komplikovanom i neizvesnom lečenju. Na kraju dana, već se psihički spremam da krenem, pobegnem odatle, dolazi starija žena. Nije joj to prvi pregled, dolazila je više puta, već je svi znaju, hipohondar, željna da neko potvrdi da je bolesna a nikada niko nije našao ništa. Pregledi se zakazuju za nekoliko meseci a ona insistira da to bude odmah, situacija već prelazi u svađu, reagujem. Sasvim je normalno i svako bi to uradio, da hipohondra pošaljem kući da ne dosađuje više. Da sam to uradio pogrešio bih, najčešća greška, stavljanje prethodne istorije u kontekst sadašnjeg stanja - ako je neko juče glumio da je bolestan onda to sigurno radi i danas i gde baš danas kada je tako težak dan. Ne, nema pravila, svako nekada mora da se razboli i nikada ne znamo ko je stvarno bolestan pre pregleda bez obzira koliko je zdrav bio pre toga. Slučajno, baš zato što je dan bio loš i zbog onog iskusnog crva u mom mozgu, uprkos propisima, odlučujem da pregledam ženu i ona je na operacionom stolu već pre ponoći. U medicini nema mesta sujeti, lične stvari ostaju u civilnoj odeći i mogu se vratiti kada se skine mantil.

Zato kada sledeći put navodite svoje dete da postane lekar, razmislite malo.