Malo ko će prepoznati ko je napisao: "Prava je šteta što su doktori ograničeni svojom profesijom pa ne mogu makar povremeno reći šta stvarno misle."
Zašto je to tako? Za početak moram reći da se ne može biti potpuno siguran, ne 100% siguran, sigurno ne u početku procesa istraživanja bolesti. To nas uči, kako iskustvo, tako i zdrava logika. Svaki organizam je različit i nikada reakcija ne jednu bolest nije identična kao kod drugih ljudi. Svaki iskusan lekar će nabrojati mnogo slučajeva kada su pacijenti imali iste tegobe a različite bolesti ali i različite tegobe a istu bolest, to se događa redovno. To je prva stvar, niko od lekara nije čudotvorac pa da nakon nekoliko sekundi sve reši, čak i čuveni Dr House pogreši četiri puta pre prave dijagnoze a o njemu su snimili seriju, ne očekujte čuda. Zato je retkost da možete čuti 100% sam siguran, ne postoji ništa drugo, nema nikakvih neželjenih dejstava. Jedan stari lekar mi je ispričao, kada sam ja bio mlad, priču o devojci koja je bila bolesna, teško bolesna a on joj je garantovao da će živeti duže od 5 godina. Stvarno se trudio i on i svi koji su je lečili. Prolazili su dani, dane su zamenile nedelje, nedelje meseci. Prošla je jedna godina, druga, uveliko je isticao taj čudesni rok od 5 godina. Nekoliko dana pre nego što je istekla i ta peta godina pacijentkinja se ubila. Nije ipak preživela tih 5 godina, nema garancija, život nema garantni rok. On nikada više nije ni jednom pacijentu garantovao ništa slično. Dešavaju se i druge stvari, nekada je terapija toliko agresivna da iako se bolest uništi, smrt prevlada, jer je uništen i organizam. Nema garancije, život često nije fer pa i pored velikog truda reši da se okonča. Ima i drugih primera. Suprotnih. Mogu da nabrojim pacijente za koje sam bio po svim medicinskim standardima siguran da neće preživeti, da su me demantovali, preživeli su. Mali broj ali ipak ih ima. Događaj, pravilnije bi bilo reći anegdota ali kada se radi o životu i smrti reč anegdota nije najbolji izbor, dešava se u Merkatoru, sadašnja Roda, u prizemlju me sreće čovek, izbledeo, siv u licu, izraz tuge i patnje, ima crni flor, ne mogu se pohvaliti da se baš sećam ko je ali mi prilazi i kaže: Doktore, moj otac je bio kod tebe na pregledu i evo umro je sad. Mislim u sebi da li sam pogodio, šta li sam ja rekao ali me on preduhitrio i rekao: Baš kao što si rekao. Glup osećaj, drago mi je da sam u pravu ali da nisam otac tog čoveka bi bio živ. Da sam lagao i rekao čuveno - ne brini, sve će biti u redu, ishod bi i dalje bio isti samo bih ja bio nepouzdan lekar. Laž nije uteha već je bežanje od odgovornosti, strah od pogleda u oči. Nije kraj. Popnem se pokretnim stepenicama na sprat a tamo jedan drugi čovek, prilazi mi: Doktore, sećate se da sam bio kod Vas na pregledu. O ne, opet je neko umro, već počinjem da nameštam poslovnu facu, znate, dešava se, nije medicina svemoćna. Ma ne, doktore, nego hajdemo na piće, super se osećam. Ma idi bre čoveče, mislim umro neko. Za dva minuta smrt i život, tuga i radost, razlika je samo u pokretnim stepenicama.
Kada sam počinjao da radim, stariji i mudriji kolega me je upozorio da je taj trenutak kada se saopštava loša vest, onome ko saopštava dužnost, posao i traje kratko ali onome kome se saopštava traje večno. Svako napredovanje bolesti, propadanje pacijenta i konačni kraj biće praćeni sećanjem na taj trenutak. Celog života ostane sećanje na taj trenutak. Zato je veoma bitno koje se reči koriste. I sada, ko zna koliko godina nakon toga te reči mi uvek odzvanjaju kada moram da nekome saopštim neprijatnu istinu.
Ne reaguju svi ljudi isto. Iako vrlo pažljivo biram reči i način kako nešto saopštim, gubljenje svesti je često, suze su redovne. Pitam se ponekad da li sam ja mazohista, mogu kao neke moje kolege da ostavim nalaz na šalteru i operem ruke od tuđe sudbine a ne da budem nečija najgora noćna mora ali negde se mora staviti crta između bežanja i prihvatanja odgovornosti. Zato od nas, radiologa i ostalih iz Dijagnostičkog Centra Neo Mag Niš čujete istinu, to je naš posao, naša dužnost, naš poslovni i životni moto.
Postoje dva pristupa kada se radi direktno o pacijentima, reći istinu ili reći delimičnu istinu. Treći pristup - pobeći od bilo kakvog pitanja i davanja odgovora je nemedicinski i kukavički. Pristup u SAD na neki način obavezuje lekara da saopšti punu istinu sa prognozom i da savetuje da se mišljenje potvrdi kod nekog drugog stručnjaka ili servisa (recimo iz radiologije Radiology Experts Online). Takav pristup ima prednost jer nema stvaranja iluzija i lažnih nada kod pacijenta a smatra se da je dovoljno odgovoran i da će se maksimalno posvetiti lečenju. Drugi pristup je više evropski, istina se kaže bliskoj rodbini ali ne i pacijentu, njemu se kaže deo istine. Ovakav pristup je utemeljen time da, po nekim statistikama, pacijenti koji ne znaju da imaju maligno oboljenje žive duže i ne predaju se, za razliku od potpune predaje onih koji znaju kompletnu istinu. Moram naglasiti da se i u jednom i u drugom slučaju govori istina, razlika je kome se kaže. Moje iskustvo govori da su i jedni i drugi u pravu i da nisu u pravu, moj stav je da je potrebna procena pacijenta, nekima se može reći a nekima ne a isto važi i za rodbinu.
Dopisivao sam se sa nekim kolegama iz drugih zemalja, skupljao njihova iskustva i mišljenja. Najviše odgovora ali i prvu uvodnu rečenicu sam dobio od kolega iz Egipta (ne bih je prepoznao). Njihov stav je izričit, najgore od svega je davanje lažne nade, jer lažna nada vodi do nadrilekara i ostalih otimača novca. Treba biti vrlo jasan i precizan, pacijenti nisu medicinski obrazovani i hvataju se za reči koje su nesmotreno izgovorene.
Uvodna rečenica je iz knjige Agate Kristi "Ubistvo Rodžera Akrojda" i napisana je pre 90 godina. Možda je ovaj tekst nekome dosadan ali oni koji znaju, oni koji poznaju pogled koji ima pacijent u dubokoj patnji razumeće me.
Ne reaguju svi ljudi isto. Iako vrlo pažljivo biram reči i način kako nešto saopštim, gubljenje svesti je često, suze su redovne. Pitam se ponekad da li sam ja mazohista, mogu kao neke moje kolege da ostavim nalaz na šalteru i operem ruke od tuđe sudbine a ne da budem nečija najgora noćna mora ali negde se mora staviti crta između bežanja i prihvatanja odgovornosti. Zato od nas, radiologa i ostalih iz Dijagnostičkog Centra Neo Mag Niš čujete istinu, to je naš posao, naša dužnost, naš poslovni i životni moto.
Postoje dva pristupa kada se radi direktno o pacijentima, reći istinu ili reći delimičnu istinu. Treći pristup - pobeći od bilo kakvog pitanja i davanja odgovora je nemedicinski i kukavički. Pristup u SAD na neki način obavezuje lekara da saopšti punu istinu sa prognozom i da savetuje da se mišljenje potvrdi kod nekog drugog stručnjaka ili servisa (recimo iz radiologije Radiology Experts Online). Takav pristup ima prednost jer nema stvaranja iluzija i lažnih nada kod pacijenta a smatra se da je dovoljno odgovoran i da će se maksimalno posvetiti lečenju. Drugi pristup je više evropski, istina se kaže bliskoj rodbini ali ne i pacijentu, njemu se kaže deo istine. Ovakav pristup je utemeljen time da, po nekim statistikama, pacijenti koji ne znaju da imaju maligno oboljenje žive duže i ne predaju se, za razliku od potpune predaje onih koji znaju kompletnu istinu. Moram naglasiti da se i u jednom i u drugom slučaju govori istina, razlika je kome se kaže. Moje iskustvo govori da su i jedni i drugi u pravu i da nisu u pravu, moj stav je da je potrebna procena pacijenta, nekima se može reći a nekima ne a isto važi i za rodbinu.
Dopisivao sam se sa nekim kolegama iz drugih zemalja, skupljao njihova iskustva i mišljenja. Najviše odgovora ali i prvu uvodnu rečenicu sam dobio od kolega iz Egipta (ne bih je prepoznao). Njihov stav je izričit, najgore od svega je davanje lažne nade, jer lažna nada vodi do nadrilekara i ostalih otimača novca. Treba biti vrlo jasan i precizan, pacijenti nisu medicinski obrazovani i hvataju se za reči koje su nesmotreno izgovorene.
Uvodna rečenica je iz knjige Agate Kristi "Ubistvo Rodžera Akrojda" i napisana je pre 90 godina. Možda je ovaj tekst nekome dosadan ali oni koji znaju, oni koji poznaju pogled koji ima pacijent u dubokoj patnji razumeće me.
 |
| Radiolog je pored pacijenta |
Нема коментара:
Постави коментар