Прича o 86400

Мој син ми је испричао једну причу коју је чуо на неком предавању а након тога је поставио на страницу своје НВО. Преносим је у изворном облику без сазнања ко је аутор:
"Замислите да вам свако јутро кад се пробудите, једна банка стави на рачун тачно 86.400 евра. Шта бисте ви урадили?
Та банка има два правила.
Прво правило гласи:
Све што нисте успели потрошити током дана узима вам се увече. Не смете варати, нити пребацивати новац на неки други рачун. Имате право да га потрошите искључиво током тог истог дана, али не заборавите да свако јутро кад отворите очи банка вам отвара нови рачун од нових 86.400 евра за тај дан и тако сваки други дан.
Друго правило:
Банка може прекинути ту ''игру'' без икаквог упозорења!! У било
ком тренутку може вас обавестити да је све готово и да се рачун дефинитивно
затвара. Несумњиво да ћете сви добијени новац трошити на забаву и куповину поклона себи и онима које волите.
Можда ћете поклањати и онима које не познајете, само да вам банка не узме новац назад. Трудићете се вам сваки евро донесе срећу и задовољство.
Па где има таква банка? Ту чудесну банку имамо сви ми на располагању.
То је време.
Свако јутро када се пробудимо, нашa животна банка нам отвара кредит од 86.400 секунди живота за тај дан до спавања.
Све што нисмо проживели тог дана - изгубљено је.
Јуче је заувек прошло. И свако следеће јутро та магија се понавља. Зато немојмо заборавити незаобилазно правило да банка може затворити наш рачун сваког минута, без упозорења. У било ком тренутку наш живот може стати! Шта ви радите са ваших 86.400 секунди по дану?"

Морам признати да сам се замислио. Шта ја радим од свог живота а шта раде други. Признаћеш, 86.400 евра звучи пуно али исти број секунди и не баш. Хајде, затвори очи, прекриј их једноставно рукама, немој лажно да жмуриш, када то урадиш размисли шта си урадио у задњих 86.400 секунди. Ти такође, затвори очи и врати тих 86.400 секунди, шта си урадила за то време. Не мислим на оне податке које сам знам kao на пример да дневно удахнете 23.040 пута или да трепнете 28.800 пута на дан већ нешто важније, фундаменталније, софистицираније. Нећу питати колико добрих дела си урадио или урадила данас, тешко је време, добрим делом се сматра и нечињење лошег. 
Питаћу велико судбинско питање - да ли си живео или живела данас?
Данашњи дан се неће поновити сутра, следећа секунда живота је сама за себе микрокосмос. Ето, мени за љубав, ћеф ми је, младом маторцу или старом младићу, следећу секунду воли некога, следећу секунду испуни љубављу, удахни дубоко, нека плућа уживају у кисеонику а онда сав тај велики тренутак посвети љубави. Осећаш? То што куца у теби није срце већ живот. Годинама куца у нади да ћеш чути и отворити врата. То што трепери у доњем делу стомака нису лептири већ неиспуњени снови заробљени у временској петљи. 
Нећу те задржавати даље - чека те следећа секунда...

Koliko su lekari bezdušni?

Prisustvovao sam zanimljivoj raspravi. Sa jedne strane žena, psihijatar, iskusni psihijatar a sa druge muškarac, iskusni hirurg. Rasprava je bila oko toga da li su lekari bezdušni. Inače, ne znam da li je bitno za priču, svo troje smo iz raznih zemalja trećeg sveta, svi smo prošli različite škole, imamo različite pristupe svemu u životu i svo troje smo veliki radnici, zanimljivo i svi smo različite vere ako ne računamo specijalnu medicinsku veru koju niko van medicine ne vidi ali je svi osećaju.

Kako i priliči najviše je pričala ona, em žena em psihijatar. Najviše je protivurečio on, em muškarac, em hirurg. Ja sam se držao po strani, moja medicina uglavnom prestaje gde počinje njihova.

Tok razgovora je bio ovakav:

- Kada sam bila student medicine na prvoj godini imali smo vežbe iz anatomije, prve vežbe na lešu, odnosno kadaveru ako želim da tačno prenesem njene reči. Niko od nas pre toga nije imao nikakvo slično iskustvo. Zagledala sam svoje prijatelje kako reaguju (mislim u sebi jasno je da si postala psihijatar). Trudila sam se da izgradim svoj odnos prema lešu. Pogledala sam, imao je tetovažu na ramenu, pisalo je Alma i bilo je srce oko slova. Taj leš ispred mene je bio ljudsko biće koje je bilo drago nekome, koje je volelo nekoga toliko da to ovekoveči imenom na sebi. Nakon toga sam primetila da ima brojne ožiljke od hirurških intervencija. Bilo mi je žao osobe koja je pristala da svoje telo pokloni nauci. Kasnije sam pričala sa svojim prijateljima kako su oni doživeli i niko nije podneo lako, nekome je bilo gadno, nekoga je bilo strah, neko je imao religijske nedoumice. Kako ste vi prošli vaše rotacije na anatomiji?

- Meni je to bilo u redu, nisam osećao ništa posebno - rekao je kolega, sadašnji hirurg iz priče. Imalo je već tada malo ljutnje u njegovom glasu, kao da se narušava njegov stav. Inače, poznato je da hirurzi često sve gledaju sa visine.

- Kod mene se nekoliko onesvestilo, meni lično je ličilo na skrnavljenje leša. - to sam naravno rekao ja.

- Mi smo imali grupu za podršku, da ne bi tako teško doživeli medicinu. Mislim u sebi, blago njima, mi nemamo podršku ni za šta a kamoli da je nekoga briga kako se osećamo nakon vežbi. Nastavila je priču - Naš mentor nam je održao motivaciono predavanje i nakon toga pitao da kažemo kako se ko oseća nakon prvog susreta sa medicinom (posledicama medicine, možda). Niko nije rekao ništa iako smo pričali među sobom o tome. Na kraju je jedan student tek da ne bi ostalo nedorečeno rekao da leš doživljava kao predmet i tako ima otklon prema njemu.

- Ne znam zašto pridajete toliko pažnje seciranju leša? - to je bio prekor u njegovom glasu.

- Sada nakon 30 godina prakse mislim da je ustvari kod nas sve u svemu coping mehanizam (coping strategija za redukciju stresa). Kada vidite jednog bolesnog pacijenta, pa narednog i onda sledećeg ako bi saosećali sa svakim onda bi postali disfunkcionalni...

- Razumem ja vaša osećanja, možete to zvati mehanizmom kopiranja ali nemam ja vremena za to. Imam posla preko guše, bolnice su prenatrpane, uslovi loši, možete me zvati bezdušnim ali me ne zanimaju emocije kada imam posla...

- Ja dnevno imam 20 pacijenata, neki su ozbiljno bolesni i putuju ka smrti, dva do tri mlada pacijenta imaju suicidalne ideje, nekoliko njih sa gađenjem odbija vaše ideje da ih lečite i zdravlje im se urušava iz dana u dan a neki bi vam se dodvoravali celi dan samo da dobiju lekove. Kad smo postali toliko bezdušni da nas ne zanima saosećanje?

- Ne razumem odakle ideja da hirurg sme da ima dušu?

- Kolega, valjda ste i Vi ljudsko biće?

- Mene ne plaćaju da provodim prazne razgovore sa njima već da im spasem glavu, doktori moraju biti zaštićeni od emocija jer da ih imaju ne bi nikada mogli da budu uspešni lekari.

- Kolega, ja smatram da svaki lekar mora naći balans između saosećajnosti i distance jer na kraju dana svi smo mi ljudi...

- Može da nekoga vređa moj stav ali doktori moraju biti roboti bez emocija...

Ja sam ćutao, nisam rekao šta ja mislim. Delom jer nisam uspevao doći do reči a delom jer smo sedeli u baru za šankom a barmen je bio najbolji koga sam ikada video. Pratio je i on raspravu neko vreme a onda je počeo da mi sprema koktele a i sam ih je pio, verovatno da izdrži raspravu o leševima jer znate barmeni vole priče o životu a o smrti ne baš. Tamo sam naučio šta znači biti engleski barmen.

Svoje mišljenje mogu dati sad, neometan. Mogu reći da je to naš Neo Mag stav ali bio je moj i pre nego nam je postao zvaničan. Ako nemamo emocije onda nismo ljudska bića, nije naš posao samo da napišemo dijagnozu već i da budemo potpora svakom pacijentu a hladna mašina bez emocija nije nikakva potpora. Kao što sam ranije pisao, to nikako ne znači da trebamo i smemo lagati pacijente, to ne. Da li je meni nekoga žao više nego drugog, nezavisno od stepena bolesti? Jeste, naravno to niti utiče niti sme uticati na moj sud, osećanja nikada ne utiču na medicinsko prosuđivanje. Pojedini su se čudili kako sam imao snage i srca da svom detetu dajem injekcije u trenucima kada mu prestaje disanje nakon anafilaktičkog šoka iako je imao ko drugi da to radi ali to je taj trenutak kada nema osećanja, nema straha, sudar bezdušne medicine sa zidom smrti jer da nije tako razbili bi se o zid, ja se nisam razbio. Zbog svega toga, na kraju, mislim da su oboje u pravu ali im je tajming loš. Kada se radi o medicinskoj proceduri nema mesta emocijama ali pre i nakon toga naše emocije su isto lek kao i ono što pacijentima propisujemo ili im operacijom menjamo.

Uticaj muzike na stres

Nedavno su istraživači sa Harvarda i Stanforda publikovali istraživanja koja govore ubedljivim naučnim jezikom o uzročnosti stresa i bolesti. Reći ćete, to svi znamo, nije to nikakva novost, slažemo se, svi mislimo da to znamo ali radi se o preciznom dokazivanju da je to pouzdano tako. Čak su ustanovili da stres izaziva više smrtnih slučajeva od Alchajmera, dijabetesa i gripa zajedno. Stres i njegove posledice. Reagujući na to Dr. David Lewis-Hodgson iz Mindlab International i njegov tim su pokušali da nađu koja muzika pomaže da se smanji nivo stresa. Ispitanici su rešavali vrlo kompleksne probleme koji izazivaju stresogenu reakciju, rađen je čitav niz merenja njihovog stanja a nakon toga im je puštana muzika i vršena nova merenja. Njihove rezultate možete videti u nastavku, njihov spisak od 10 melodija koje, po njima smanjuju stres za čitavih 65%.
Kako smo mi radoznali (mi iz Neo Mag Niš), rešili smo da to ispitamo. 

Kako se izboriti sa stresom

Izabrali smo zdrave mlade osobe koje su pristale da učestvuju u ovom zabavnom eksperimentu. Uradili smo im početni fMRI pregled da bi videli kako im izgleda mozak u normalnom stanju. To izgleda uglavnom ovako:

Nakon toga smo svakoga dovodili u stanje jakog stresa, što kod nas nije nikada nikakav problem, dovoljno je da se uključi TV, pomenu cene i slično. Uglavnom mozak nakon toga izgleda ovako:

Uvesti nekoga u stres je bilo prelako ali glavno pitanje je bilo hoće li predložena lista pesama koje smiruju stvarno delovati. Sa nestrpljenjem smo našim ispitanicima priključili muziku. Poslušajte sami, opustite se, prepustite se muzici, savet kaže da ne vozite kola jer se može desiti da se uspavate. A kada preslušate naš zaključak ćete naći na dnu strane.

 10. Cafe Del Mar - We Can Fly

9. Mozart - Canzonetta Sull'aria

8. Adele - Someone like You

7. All Saints - Pure Shores

6. Barcelona - Please Don't Go

5. Coldplay - Strawberry Swing

4. Enya - Watermark

3. DJ Shah - Mellomaniac

2. Airstream - Electra

1. Marconi Union - Weightless

Ispostavilo se da muzika ima relaksirajući efekat. Nakon ovih melodija fMRI mozga je izgledao uglavnom ovako:

Očigledno je da muzika ima veliki uticaj na svakoga od nas. Muzika služi za veselja ali i za sahrane, za udvaranje ili za zabavu. Služi za tugovanje ali i ludiranje. Muzika je sastavni deo života.
Ako smo ovom listom uspeli nekome da umanjimo stres veoma smo zadovoljni. Ako ste u stresu, sada znate gde leži pomoć.

Ono što lekari kriju od Vas: Rak i društveni život

Nikada ne idite doktoru čije kancelarijske biljke su uginule.

U prvi tren mi je bilo smešno a onda ipak nije. Znam kako nekada izgleda radni dan, gomila ljudi, gomila bolesti, iznenadili bi ste se kada bi saznali koliko lekara na kraju radnog dana ima suicidalne ideje a koliko popije lekove za smirenje. Uglavnom pričam o svojim iskustvima, ne o tuđim, o ljudima koje poznajem o prijateljima koji nisu sa nama. Sećam se hirurga sa kojim sam se družio, izašao je iz operacione sale, oprao se, ušao u svoju kancelariju, radno vreme je odavno isteklo, uzeo je da popije šoljicu kafe i umro. To nisu priče koje se pričaju deci koja se ubeđuju da postanu lekari. Iz tog ugla uvelo cveće ne deluje tako strašno. Ipak, ako neko postavi cveće i ne neguje ga, nego dopusti da propadne razmislite da li će tako dopustiti da propadne i vaše zdravlje. Nega cveća, nega bolesnika, ima smisla. Dobri organizatori će naći nekoga da to radi za njih, veliki radnici će sve raditi sami. Znate li koliko ima lekara koji se brinu za Vaš život a svoj su prepustili bolesti? Znate li koliko ima lekara koji ne dočekaju da osete kako je biti penzioner? Pitam se koliko ljudi bi se lečio kada bi znao koliko je bolesnih lekara. Ne mislite da je to samo kod nas, dobro, priznajem, mi jesmo neodgovorni ljudi, ovoliko zapuštenih, nelečenih ljudi mislim da nema ni u Indiji gde ni nema dovoljno lekara. Znam da mi iz Indije i Egipta svaki dan pišu kolege i mole me da dođem kod njih makar koji mesec. I kod njih lekari umiru pre vremena. U tom dopisivanju su mi poslali jedno zanimljivo istraživanje sa naslovom - Šta lekari kriju od Vas? Istraživanje nije bilo neko bezvezno, obavljeno je u SAD na nešto više od 3000 žena obolelih od raka dojki. Rezultati su bili zapanjujući. Žene koje su vodile ispunjen društveni život u odnosu na one koje su se povukle iz života umirale su u manjem broju, potpuno ozdravile u mnogo većem broju. Te brojke nisu beznačajne a nisu ni na nivou statističke greške, kreću se od 33 do 54%. Amerikanci su uredni u ispitivanjima, obrađivali su sve moguće podatke, čak i da li su žene aktivne na društvenim mrežama, idu li nedeljom u crkvu, imaju li podršku porodice, imaju li podršku prijatelja. 

Da li Vam je iko ikada prepisao druženje kao lek? Mislim da je pravo vreme da ga prepišete sami sebi a ako Vas iko pita slobodno recite da Vam je jedan lekar propisao da se družite, pozovite se na mene (možete da pozovete i mene).

Zašto je to tako? Duboko verujem da nije sve samo u lekovima, suviše iskustva imam da znam kako se čuda dešavaju. Ja sam optimista po svojoj prirodi, verujem da se bolest može pobediti i verujem da svako zaslužuje normalan život. Sad malo reklame, ako se već razbolite tu smo mi - Dijagnostički centar Neo Mag, dođite na vreme.

Neo Mag

Prva rečenica bloga nije moja, izgovorila ju je Erma Bombeck koja je takođe napisala: Tanka je linija koja razdvaja smeh i bol, komediju i tragediju, humor i bolest. Lepo i tačno, zato se ne zatvarajte u četiri zida bili zdravi ili bolesni, hodajte, šetajte, pričajte sa ljudima, ne krijte bolest, ne bežite od bolesnih, ljudi su isti kao i oni koji su prividno zdravi.

Život...

Vic, sestra ulazi u bolesničku sobu i vidi da pacijentkinja drži jabuku na stočiću pored sebe. Jabuka na dan i lekar vam nije potreban (“An apple a day keeps 
the doctor away, right?”).

- U pravu ste, evo tri dan mi doktor nije ušao u sobu..

Šalu na stranu, nije to ustvari ni malo smešno, hvala Bogu nije ni često ali dovodi me do razmišljanja o struci, koliko ustvari iko poznaje istinu o tome šta se krije ispod belih mantila.

Biti lekar je predmet česte mistifikacije, idealizovanja i na kraju brojnih razočarenja. Kada mala devojčica ili dečak, suočena sa neminovnim odrastanjem i svetom odraslih, poželi šta će biti kada odraste to obično bude neka neverovatna kombinacija predmeta igre i televizije. Tada na scenu stupaju ambicije roditelja a jedna od njih, nepresušna, je da njihovo dete, njihovo prepametno čedo, postane lekar. Nije ni važno kakav lekar, nije ni važno šta je medicina. Pri tom, većina plaše tu istu decu pričom da će čika doktor da im da injekciju ako nisu dobri. Konfuzija kreće od ranog detinjstva, kako postati osoba koja je istovremeno izvor straha. Niko nikada ne objasni šta je to biti Čika ili Teta u belom. Dobro, priznajem, postoji i obrnuti niz primera, skoro nikada nećete čuti nekog lekara, makar ne javno, kako priča da će njegovo dete biti lekar, ne, to nikako, može biti šta god želi, lekar ne.

Surovi sudar sa svetom medicine počinje već na prijemnom ispitu koji nosi niz razočarenja ali pravi slom svih iluzija nastaje prvih dana studiranja. Većina studenata doživljava ostale kao svoju konkurenciju a ne prijatelje u istom brodu koji je u oluji, većina nikada neće pomoći drugom studentu. Uopšte, retko kada možete čuti da jedan lekar govori dobro o nekom drugom a ako to radi veliko je pitanje kakvi su mu motivi. Dogovorili smo se, nema laganja. Znam da je istina gruba, neprijatna ali je takva. Pored očigledno neprijateljskog stava većine na red dolazi anatomija i ulazak u salu sa leševima. Shvatićete da većina nikada nije videla mrtvu osobu pre toga, da većina oseća veliku neprijatnost a neki čak i strah i zamislite kako izgleda ulazak u salu sa nekoliko raskomadanih i raspalih leševa izvučenih iz formaldehida, brojni padnu u nesvest. Meni je najgore bilo kada sam nakon vežbi iz anatomije došao kući na ručak a meso koje je bilo na stolu je izgledalo identično onom na stolovima sale za anatomiju.

A to je samo studiranje. Završeni studenti, puni znanja koje je teško primeniti u praksi, uglavnom je zastarelo, suočavaju se sa drugom realnošću - nema posla. Frustracije samo rastu. Da li znate, bar ako je verovati istraživanjima u američkim bolnicama, da je broj zavisnika među medicinskim osobljem ogroman, mnogo veći nego u drugim profesijama. Veliki je broj samoubistva, veliki je broj mentalno obolelih. Lekari su, naravno i drugo medicinsko osoblje, prinuđeni da gledaju svakakve gadosti, da gledaju unakažene, da gledaju kako deca umiru, da gledaju ljude kojima ne mogu da pomognu, da se bore protiv birokratije a to je tek samo delić. Svako nakon posla a sa nizom frustracija odlazi kući gde ga čeka novi niz problema. Svako zna stereotipe, ne bi bili stereotipi da ih ne zna svako a jedan od najvećih je da doktori vole da piju. Kako sam ja radio u ozbiljnim ustanovama toga nije bilo mnogo ali jesam suviše često viđao lekare nalivene alkoholom. Teret konstantne odgovornosti, teret slika koje se vide, teret tuđih sudbina uvek odnese danak. 

Kada se najlakše pogreši? Objasniću uz primer iz svog života. Težak, naporan dan je krenuo negde nakon ponoći, saobraćajka, više povređenih i više preminulih. Ali ti koje novine označe kao preminule pre svog konačnog kraja često budu pregledani, te noći sedam povređenih od kojih će četvoro završiti život pre nego svane, niko stariji od 25, takoreći deca. Ljudi vole da čitaju o mladima koji poginu, vole da o tome raspravljaju, čak i da puste koju suzu ali niko ne razmišlja kako to izgleda iz očiju onih koji pokušavaju da učine nemoguće i iz čijih ruku čili nečiji život. Izobličena, neprepoznatljiva lica, krv koja se pojavljuje i kaplje na pod, izraz beznađa kada se shvati da nijedno umeće ili znanje, čak ni božje čudo ne može da spasi neko dete koje je na stolu. Saznanje da je ipak troje od sedmoro preživelo ne pomaže mnogo. Nakon toga malo odmora, radim od 14h. Dolazim na posao, slušam gomilu birokratskih gluposti od osoba koje nisu vredne pomena. Više od 20 pacijenata, od toga bar 5 neće živeti duže od nekoliko meseci a još 7 će biti podvrgnuto komplikovanom i neizvesnom lečenju. Na kraju dana, već se psihički spremam da krenem, pobegnem odatle, dolazi starija žena. Nije joj to prvi pregled, dolazila je više puta, već je svi znaju, hipohondar, željna da neko potvrdi da je bolesna a nikada niko nije našao ništa. Pregledi se zakazuju za nekoliko meseci a ona insistira da to bude odmah, situacija već prelazi u svađu, reagujem. Sasvim je normalno i svako bi to uradio, da hipohondra pošaljem kući da ne dosađuje više. Da sam to uradio pogrešio bih, najčešća greška, stavljanje prethodne istorije u kontekst sadašnjeg stanja - ako je neko juče glumio da je bolestan onda to sigurno radi i danas i gde baš danas kada je tako težak dan. Ne, nema pravila, svako nekada mora da se razboli i nikada ne znamo ko je stvarno bolestan pre pregleda bez obzira koliko je zdrav bio pre toga. Slučajno, baš zato što je dan bio loš i zbog onog iskusnog crva u mom mozgu, uprkos propisima, odlučujem da pregledam ženu i ona je na operacionom stolu već pre ponoći. U medicini nema mesta sujeti, lične stvari ostaju u civilnoj odeći i mogu se vratiti kada se skine mantil.

Zato kada sledeći put navodite svoje dete da postane lekar, razmislite malo.

Doktori: pazite šta govorite, vaše reči znače

Malo ko će prepoznati ko je napisao: "Prava je šteta što su doktori ograničeni svojom profesijom pa ne mogu makar povremeno reći šta stvarno misle."

Zašto je to tako? Za početak moram reći da se ne može biti potpuno siguran, ne 100% siguran, sigurno ne u početku procesa istraživanja bolesti. To nas uči, kako iskustvo, tako i zdrava logika. Svaki organizam je različit i nikada reakcija ne jednu bolest nije identična kao kod drugih ljudi. Svaki iskusan lekar će nabrojati mnogo slučajeva kada su pacijenti imali iste tegobe a različite bolesti ali i različite tegobe a istu bolest, to se događa redovno. To je prva stvar, niko od lekara nije čudotvorac pa da nakon nekoliko sekundi sve reši, čak i čuveni Dr House pogreši četiri puta pre prave dijagnoze a o njemu su snimili seriju, ne očekujte čuda. Zato je retkost da možete čuti 100% sam siguran, ne postoji ništa drugo, nema nikakvih neželjenih dejstava. Jedan stari lekar mi je ispričao, kada sam ja bio mlad, priču o devojci koja je bila bolesna, teško bolesna a on joj je garantovao da će živeti duže od 5 godina. Stvarno se trudio i on i svi koji su je lečili. Prolazili su dani, dane su zamenile nedelje, nedelje meseci. Prošla je jedna godina, druga, uveliko je isticao taj čudesni rok od 5 godina. Nekoliko dana pre nego što je istekla i ta peta godina pacijentkinja se ubila. Nije ipak preživela tih 5 godina, nema garancija, život nema garantni rok. On nikada više nije ni jednom pacijentu garantovao ništa slično. Dešavaju se i druge stvari, nekada je terapija toliko agresivna da iako se bolest uništi, smrt prevlada, jer je uništen i organizam. Nema garancije, život često nije fer pa i pored velikog truda reši da se okonča. Ima i drugih primera. Suprotnih. Mogu da nabrojim pacijente za koje sam bio po svim medicinskim standardima siguran da neće preživeti, da su me demantovali, preživeli su. Mali broj ali ipak ih ima. Događaj, pravilnije bi bilo reći anegdota ali kada se radi o životu i smrti reč anegdota nije najbolji izbor, dešava se u Merkatoru, sadašnja Roda, u prizemlju me sreće čovek, izbledeo, siv u licu, izraz tuge i patnje, ima crni flor, ne mogu se pohvaliti da se baš sećam ko je ali mi prilazi i kaže: Doktore, moj otac je bio kod tebe na pregledu i evo umro je sad. Mislim u sebi da li sam pogodio, šta li sam ja rekao ali me on preduhitrio i rekao: Baš kao što si rekao. Glup osećaj, drago mi je da sam u pravu ali da nisam otac tog čoveka bi bio živ. Da sam lagao i rekao čuveno - ne brini, sve će biti u redu, ishod bi i dalje bio isti samo bih ja bio nepouzdan lekar. Laž nije uteha već je bežanje od odgovornosti, strah od pogleda u oči. Nije kraj. Popnem se pokretnim stepenicama na sprat a tamo jedan drugi čovek, prilazi mi: Doktore, sećate se da sam bio kod Vas na pregledu. O ne, opet je neko umro, već počinjem da nameštam poslovnu facu, znate, dešava se, nije medicina svemoćna. Ma ne, doktore, nego hajdemo na piće, super se osećam. Ma idi bre čoveče, mislim umro neko. Za dva minuta smrt i život, tuga i radost, razlika je samo u pokretnim stepenicama.

Kada sam počinjao da radim, stariji i mudriji kolega me je upozorio da je taj trenutak kada se saopštava loša vest, onome ko saopštava dužnost, posao i traje kratko ali onome kome se saopštava traje večno. Svako napredovanje bolesti, propadanje pacijenta i konačni kraj biće praćeni sećanjem na taj trenutak. Celog života ostane sećanje na taj trenutak. Zato je veoma bitno koje se reči koriste. I sada, ko zna koliko godina nakon toga te reči mi uvek odzvanjaju kada moram da nekome saopštim neprijatnu istinu.
Ne reaguju svi ljudi isto. Iako vrlo pažljivo biram reči i način kako nešto saopštim, gubljenje svesti je često, suze su redovne. Pitam se ponekad da li sam ja mazohista, mogu kao neke moje kolege da ostavim nalaz na šalteru i operem ruke od tuđe sudbine a ne da budem nečija najgora noćna mora ali negde se mora staviti crta između bežanja i prihvatanja odgovornosti. Zato od nas, radiologa i ostalih iz Dijagnostičkog Centra Neo Mag Niš čujete istinu, to je naš posao, naša dužnost, naš poslovni i životni moto.
Postoje dva pristupa kada se radi direktno o pacijentima, reći istinu ili reći delimičnu istinu. Treći pristup - pobeći od bilo kakvog pitanja i davanja odgovora je nemedicinski i kukavički. Pristup u SAD na neki način obavezuje lekara da saopšti punu istinu sa prognozom i da savetuje da se mišljenje potvrdi kod nekog drugog stručnjaka ili servisa (recimo iz radiologije Radiology Experts Online). Takav pristup ima prednost jer nema stvaranja iluzija i lažnih nada kod pacijenta a smatra se da je dovoljno odgovoran i da će se maksimalno posvetiti lečenju. Drugi pristup je više evropski, istina se kaže bliskoj rodbini ali ne i pacijentu, njemu se kaže deo istine. Ovakav pristup je utemeljen time da, po nekim statistikama, pacijenti koji ne znaju da imaju maligno oboljenje žive duže i ne predaju se, za razliku od potpune predaje onih koji znaju kompletnu istinu. Moram naglasiti da se i u jednom i u drugom slučaju govori istina, razlika je kome se kaže. Moje iskustvo govori da su i jedni i drugi u pravu i da nisu u pravu, moj stav je da je potrebna procena pacijenta, nekima se može reći a nekima ne a isto važi i za rodbinu.
Dopisivao sam se sa nekim kolegama iz drugih zemalja, skupljao njihova iskustva i mišljenja. Najviše odgovora ali i prvu uvodnu rečenicu sam dobio od kolega iz Egipta (ne bih je prepoznao). Njihov stav je izričit, najgore od svega je davanje lažne nade, jer lažna nada vodi do nadrilekara i ostalih otimača novca. Treba biti vrlo jasan i precizan, pacijenti nisu medicinski obrazovani i hvataju se za reči koje su nesmotreno izgovorene.
Uvodna rečenica je iz knjige Agate Kristi "Ubistvo Rodžera Akrojda" i napisana je pre 90 godina. Možda je ovaj tekst nekome dosadan ali oni koji znaju, oni koji poznaju pogled koji ima pacijent u dubokoj patnji razumeće me.

Radiolog je pored pacijenta

Ako vas lažu...

Setio sam se našeg starog filma i scene iz njega, svi je znaju - nisi muzičar? - Jesam, jesam, kako da nisam. Nisam prepričavao scenu, poznata je. Šta me je navelo da se setim? Pritužba pacijenta, zove i doslovno kaže - zašto lažete, imate na sajtu slike gde se vidi puno prostora, svetlo je i čisto a ono kad se uđe nema gde čovek da se okrene, reklamirate da vam je doktor uvek tu a morao sam da čekam da neko odnese moje slike i vrati se sa nalazom. Zašto lažete?

U prvi tren sam bio zbunjen, pitam o kome se radi i kada je bio kod nas a nakon odgovora pogledam spisak pregledanih pacijenata i kažem mu da on uopšte nije bio kod nas jer kod nas jeste puno prostora, svetlo i čisto. U prvi mah mi ne veruje, ponudim da uključim kameru ako želi da se uveri. Objašnjava mi gde je bio, mada nije morao, odmah mi je bilo jasno. Kažem, žalim, niste bili kod nas. Kako? Ne znam kako, jednostavno niste bili. Ali, pitao sam da li je to Neo Mag i rekli su da jeste. Gospodine, to je njihova sramota a ne naša. Voleo bih da razmislite o još jednoj stvari - ako su vas lagali o svom identitetu, šta mislite da li je nalaz tačan ili laž?
U prvom trenutku sam se začudio ali to je trajalo kratko, radi se samo o moralnim i mentalnim kapacitetima a kada ih neko nema, sve je moguće.
Čudni su motivi za laganje, svako ima svoje, razumem ja to. Neko laže da bi spasio svoju glavu, neko laže zato što mu je neprijatno, neko laže jer je jednostavno lažov a neko laže iz pohlepe. Da se ne obmanjujemo, ljudi iz ove priče sigurno ne lažu da bi spasili svoju glavu a da li im je neprijatno što oni nisu mi, ne mogu da dokučim. Ostaju izgleda preostali razlozi. Razumem ja i večitu želju za novcem ali je ne razumem kada se radi o zdravlju, valjda postoje neke granice koje ne smeju da se pređu, valjda postoje neki obziri koji nas razlikuju od...hteo sam reći životinja ali ne znam koje to životinje imaju veze sa novcem a video sam mnogo primera da životinje pomažu jedna drugu iako su različite vrste...izgleda da je izreka - čovek je čoveku vuk - tačna. Možda je u pitanju strah, strah je uvek u modi, posebno kod nas, strah ima plodno tlo na kome raste a tu gde je pođubreno, raste još bolje i brže. Čak zamišljam situaciju, nakon što su prevarili pacijenta, osmesi na licima - velika pobeda, uspeh, možda se i malo popilo, nije nam to strano. Da pretpostavimo, da izmislimo jednu hipotetičku situaciju - da je pacijent smrtno bolestan, neko se raduje njegovoj bolesti i eventualnom kraju života, ma ne samo raduje, nego i popije u to ime, opijen pirovom pobedom nastalom prevarom. A kada se popije onda se i zapeva, što da ne - naručio bih im pesmu Rambo Amadeusa - Doh Kihot, posebno onaj deo - E, moj Sančo, ljudi niski duhom za vino i slaninu lako po potrebi menjaju doktrinu...
Neću više da pišem, ponoviću neke slike, čisto da se vidi da ste sigurno zalutali ako niste u ovom prostoru. Zbog svega kada krenete kod lekara na skupi pregled razmislite, verujete li da ste dobili tačan nalaz od onih koji vas lažu?

Neo Mag

Neo Mag

U poslu Neo Mag

Čekaonica

Ovako izgleda

Objekat Neo Mag

Dobro došli u Neo Mag