Prisustvovao sam zanimljivoj raspravi. Sa jedne strane žena, psihijatar, iskusni psihijatar a sa druge muškarac, iskusni hirurg. Rasprava je bila oko toga da li su lekari bezdušni. Inače, ne znam da li je bitno za priču, svo troje smo iz raznih zemalja trećeg sveta, svi smo prošli različite škole, imamo različite pristupe svemu u životu i svo troje smo veliki radnici, zanimljivo i svi smo različite vere ako ne računamo specijalnu medicinsku veru koju niko van medicine ne vidi ali je svi osećaju.
Kako i priliči najviše je pričala ona, em žena em psihijatar. Najviše je protivurečio on, em muškarac, em hirurg. Ja sam se držao po strani, moja medicina uglavnom prestaje gde počinje njihova.
Tok razgovora je bio ovakav:
- Kada sam bila student medicine na prvoj godini imali smo vežbe iz anatomije, prve vežbe na lešu, odnosno kadaveru ako želim da tačno prenesem njene reči. Niko od nas pre toga nije imao nikakvo slično iskustvo. Zagledala sam svoje prijatelje kako reaguju (mislim u sebi jasno je da si postala psihijatar). Trudila sam se da izgradim svoj odnos prema lešu. Pogledala sam, imao je tetovažu na ramenu, pisalo je Alma i bilo je srce oko slova. Taj leš ispred mene je bio ljudsko biće koje je bilo drago nekome, koje je volelo nekoga toliko da to ovekoveči imenom na sebi. Nakon toga sam primetila da ima brojne ožiljke od hirurških intervencija. Bilo mi je žao osobe koja je pristala da svoje telo pokloni nauci. Kasnije sam pričala sa svojim prijateljima kako su oni doživeli i niko nije podneo lako, nekome je bilo gadno, nekoga je bilo strah, neko je imao religijske nedoumice. Kako ste vi prošli vaše rotacije na anatomiji?
- Meni je to bilo u redu, nisam osećao ništa posebno - rekao je kolega, sadašnji hirurg iz priče. Imalo je već tada malo ljutnje u njegovom glasu, kao da se narušava njegov stav. Inače, poznato je da hirurzi često sve gledaju sa visine.
- Kod mene se nekoliko onesvestilo, meni lično je ličilo na skrnavljenje leša. - to sam naravno rekao ja.
- Mi smo imali grupu za podršku, da ne bi tako teško doživeli medicinu. Mislim u sebi, blago njima, mi nemamo podršku ni za šta a kamoli da je nekoga briga kako se osećamo nakon vežbi. Nastavila je priču - Naš mentor nam je održao motivaciono predavanje i nakon toga pitao da kažemo kako se ko oseća nakon prvog susreta sa medicinom (posledicama medicine, možda). Niko nije rekao ništa iako smo pričali među sobom o tome. Na kraju je jedan student tek da ne bi ostalo nedorečeno rekao da leš doživljava kao predmet i tako ima otklon prema njemu.
- Ne znam zašto pridajete toliko pažnje seciranju leša? - to je bio prekor u njegovom glasu.
- Sada nakon 30 godina prakse mislim da je ustvari kod nas sve u svemu coping mehanizam (coping strategija za redukciju stresa). Kada vidite jednog bolesnog pacijenta, pa narednog i onda sledećeg ako bi saosećali sa svakim onda bi postali disfunkcionalni...
- Razumem ja vaša osećanja, možete to zvati mehanizmom kopiranja ali nemam ja vremena za to. Imam posla preko guše, bolnice su prenatrpane, uslovi loši, možete me zvati bezdušnim ali me ne zanimaju emocije kada imam posla...
- Ja dnevno imam 20 pacijenata, neki su ozbiljno bolesni i putuju ka smrti, dva do tri mlada pacijenta imaju suicidalne ideje, nekoliko njih sa gađenjem odbija vaše ideje da ih lečite i zdravlje im se urušava iz dana u dan a neki bi vam se dodvoravali celi dan samo da dobiju lekove. Kad smo postali toliko bezdušni da nas ne zanima saosećanje?
- Ne razumem odakle ideja da hirurg sme da ima dušu?
- Kolega, valjda ste i Vi ljudsko biće?
- Mene ne plaćaju da provodim prazne razgovore sa njima već da im spasem glavu, doktori moraju biti zaštićeni od emocija jer da ih imaju ne bi nikada mogli da budu uspešni lekari.
- Kolega, ja smatram da svaki lekar mora naći balans između saosećajnosti i distance jer na kraju dana svi smo mi ljudi...
- Može da nekoga vređa moj stav ali doktori moraju biti roboti bez emocija...
Ja sam ćutao, nisam rekao šta ja mislim. Delom jer nisam uspevao doći do reči a delom jer smo sedeli u baru za šankom a barmen je bio najbolji koga sam ikada video. Pratio je i on raspravu neko vreme a onda je počeo da mi sprema koktele a i sam ih je pio, verovatno da izdrži raspravu o leševima jer znate barmeni vole priče o životu a o smrti ne baš. Tamo sam naučio šta znači biti engleski barmen.
Svoje mišljenje mogu dati sad, neometan. Mogu reći da je to naš Neo Mag stav ali bio je moj i pre nego nam je postao zvaničan. Ako nemamo emocije onda nismo ljudska bića, nije naš posao samo da napišemo dijagnozu već i da budemo potpora svakom pacijentu a hladna mašina bez emocija nije nikakva potpora. Kao što sam ranije pisao, to nikako ne znači da trebamo i smemo lagati pacijente, to ne. Da li je meni nekoga žao više nego drugog, nezavisno od stepena bolesti? Jeste, naravno to niti utiče niti sme uticati na moj sud, osećanja nikada ne utiču na medicinsko prosuđivanje. Pojedini su se čudili kako sam imao snage i srca da svom detetu dajem injekcije u trenucima kada mu prestaje disanje nakon anafilaktičkog šoka iako je imao ko drugi da to radi ali to je taj trenutak kada nema osećanja, nema straha, sudar bezdušne medicine sa zidom smrti jer da nije tako razbili bi se o zid, ja se nisam razbio. Zbog svega toga, na kraju, mislim da su oboje u pravu ali im je tajming loš. Kada se radi o medicinskoj proceduri nema mesta emocijama ali pre i nakon toga naše emocije su isto lek kao i ono što pacijentima propisujemo ili im operacijom menjamo.
